PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Do Ko­so­va Po­lja br­zo sti­go­še. Oda­tle da­lje ne mo­gu, jer i tu mo­ra­ju da ovje­re do­ku­men­ta. A ovje­ra se vr­ši u Pri­šti­ni.
Pla­ti­še jed­nom Šip­ta­ru te ih ka­mi­o­nom pre­ba­ci do Pri­šti­ne. Pri­šti­na bje­še pu­na Nje­ma­ca. Do­đo­še do cen­tra gra­da. Njem­ci na­pra­vi­li obruč oko ve­li­ke go­mi­le mu­ška­ra­ca. Upe­ri­li oruž­je u njih, a oko­lo ma­sa že­na, pru­ža­ju ru­ke pre­ma onoj go­mi­li mu­ška­ra­ca. Ku­ka­ju že­ne iz sveg gla­sa. Njem­ci ih gu­ra­ju na­zad. Ne­ke od njih dr­že u ru­ka­ma džem­pe­re, ča­ra­pe, će­bad, i pru­ža­ju ih oni­ma u kru­gu. A oni se iz­vi­ja­ju tra­že­ći po­gle­di­ma že­ne, maj­ke, se­stre.
Ci­je­la Pri­šti­na od­li­je­že od ja­u­ka.
Kre­nu­še br­že-bo­lje pre­ma nje­mač­koj ko­man­di.
– Ot­kud ste se stvo­ri­li baš ju­tros? – ka­že u ko­man­di že­na ko­ja im uze do­ku­men­ta.
– Vra­ća­mo se iz rop­stva. Ide­mo za Sr­bi­ju – ka­že Mi­lun­ka.
– Go­ri dan od ovo­ga ni­ste mo­gli iza­bra­ti. Da­nas je ve­li­ka ne­sre­ća sti­gla u Pri­šti­nu. Njem­ci tje­ra­ju Sr­be u lo­go­re, iako zna­ju da je kraj ra­ta. Lo­ve ih kao ze­če­ve uz po­moć Šip­ta­ra. Ni­jed­nog slo­bod­nog Sr­bi­na da­nas u gra­du ne­ma – pri­ča ona. – Bi­je­sni su kao ra­nje­ne zvi­je­ri. Da­nas ne pra­šta­ju ni­jed­nom Sr­bi­nu. Kriv je, čim je Sr­bin.
– Mo­že­te li nam vi ovje­ri­ti do­ku­men­ta? – pi­ta Mi­lun­ka.
– Ja sam ov­dje sa­mo pre­vo­di­lac. Do­ku­men­ta ovje­ra­va ko­man­dant gra­da, a on je oti­šao na že­lje­znič­ku sta­ni­cu da nad­gle­da tran­sport lo­go­ra­ša. Mo­ra­te ga če­ka­ti. I mo­li­te se Bo­gu da vam ovje­ri pa­pi­re, jer, ka­kve su vam ka­rak­te­ri­sti­ke, mo­že se de­si­ti da vas po­tje­ra­ju u lo­gor.
Iza­đo­še iz zgra­de, skr­ha­ni. Je­dva ko­ra­ča­ju. Kuk­nja­va od­li­je­že sve ja­če. Na­rod se sve vi­še sku­plja oko one go­mi­le.
– Ka­mo sre­će da smo iz Pe­ći oti­šli za Ro­ža­je – ka­že Ob­rad. – Bo­lje i da nas po­bi­ju, ne­go da po­no­vo do­pad­ne­mo lo­go­ra... Mo­žda bi nam ova že­na pre­vo­di­lac mo­gla po­mo­ći – do­da­de.
– Po­ku­ša­ću da raz­go­va­ram s njom – re­če Mi­lun­ka, pa iz­va­di iz tor­be pa­ket ci­ga­ra i ne­što nov­ca, te uđe u ko­man­du.
– Ako si mi bo­gom se­stra, po­ma­gaj da nas ne otje­ra­ju u lo­gor. Do­sta nam je lo­go­ra bi­lo – za­va­pi. – Tri go­di­ne je mno­go i za tri ži­vo­ta. Po­ma­gaj, ako ika­ko mo­žeš, se­vap ćeš ste­ći, Bog će ti vra­ti­ti... – zbr­za ri­je­či ko­je po­te­ko­še iz nje. Spu­sti ci­ga­re i no­vac na sto, pa joj pru­ži i je­dan zla­tan broš. On­da čuč­nu pred nju i sklo­pi ru­ke, je­ca­ju­ći...
Bi­la je ja­dan, ne­mo­ćan stvor, ne­sre­ćan, sad kao ni­kad. Bi­la je u sta­nju no­ge da joj lju­bi, da pu­zi pred njom, da ra­di sve što joj za­po­vi­je­di, sa­mo da vi­še nje­na no­ga ne kro­či u su­ro­vost lo­go­ra...
Osta­la je ta­ko sklup­ča­na na po­du, dok je ne pre­nu ga­la­ma u hod­ni­ku. Od­jek­nu oštar glas.
– Sti­gao je ko­man­dant – re­če že­na pre­vo­di­lac i žur­no iza­đe. Br­zo se vra­ti i pru­ži Mi­lun­ki do­ku­men­ta.
– Sve je u re­du, idi­te – re­če.
–Hva­la ti do­vi­je­ka i ne­ka ti Bog po­mog­ne – pro­mu­ca Mi­lun­ka i žur­no iza­đe.
Odo­še pra­vo na sta­ni­cu. Njem­ci gu­ra­ju kun­da­ci­ma one ne­sreć­ni­ke u voz. Mi­lun­ka sa ocem uđe u dru­gi va­gon. I da­lje od­li­je­že kuk­nja­va, vri­ska se po­mi­je­ša­la sa oštrim nje­mač­kim po­vi­ci­ma. Pu­ne se va­go­ni za­ro­blje­ni­ci­ma. Po­tom voz kre­nu.
Br­zo su sti­gli do Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. Je­dva su če­ka­li da iza­đu, sa­mo što da­lje od tog ne­sreć­nog tran­spor­ta. U Mi­tro­vi­ci su ima­li ne­ke ro­đa­ke, te se upu­ti­še k nji­ma.
– Sti­gli ste u ve­li­ki oganj – ka­že im ro­đak Mi­lo­sav. Si­tu­a­ci­ja je te­ška, da te­ža ne mo­že bi­ti. Šip­ta­ri ubi­ja­ju, Njem­ci tje­ra­ju u rop­stvo, par­ti­za­ni pro­go­ne one što ni­su bi­li uz njih, čet­ni­ci se sve­te oni­ma što su bi­li uz par­ti­za­ne. Jad­ni na­rod, stra­da li, stra­da.
Tu su osta­li ne­ko­li­ko da­na, da se od­mo­re, a on­da su po­šli pre­ma Kra­lje­vu, kod nji­ho­vih. Oni su svi, po­sle zlo­či­na u Bi­je­loj Cr­kvi, iz­bje­gli u Ko­na­re­vo, kod Kra­lje­va.
Bio je kraj de­cem­bra mje­se­ca, 1944. go­di­ne.KRAJ